Intervju sa Branislavom Antović (Brana's Diwine World)

Blogom protiv predrasuda

Nikada me nijedan urednik nije kritikovao niti zahtevao od mene onoliko koliko sam sama od sebe zahtevala

Kada je diplomirala novinarstvo na Političkim naukama, puna mladalačkog entuzijazma poslala je svoj CV raznim redakcijama i medijima sa zeljom da volontira kod njih i stiče potrebnu praksu. Medjutim, nijedan odgovor nikada nije dobila. Za nju je to bio znak da stvar uzme u svoje ruke. Pokrenula je blog sa zeljom da stekne neophodnu praksu i u početku pisala isključivo o modi. Sedam godina kasnije, Branislava Antović, autorka bloga “Brana’s Diwine World”, ima svoj lični medij koji se bavi velikim spektrom kulturnih tema, priča o enterijeru, putovanjima. Danas je njen blog njen najbolji CV na osnovu koga je dobila mnogo ponuda za posao ali odavno je odlučila da blogovanje ostane njen jedini posao a novinarstvo hobi. Ona međutim nema utisak da se bavi drugačijim poslom od onog za kog se školovala i sa današnje perspektive bi ponovo odabrala isti poziv i krenula istim putem.

 “Ono što radim na svom blogu je čisto novinarstvo, jedina razlika je što se isključivo obraćam u prvom licu ali i to je vid novinarstva, kolumna kao jedna od formi izražavanja. Vrlo sam srećna zbog toga jer sam sam na neki način stvorila svoj medij gde se bavim poslom koji volim na način na koji smatram da je ispravam. A to je da se bavim temama za koje iskreno smatram da su važne i kulturne. Što se prakse tiče mislim da bih i danas teško došla do nje, kako te 2010te tako i danas, teško se dolazi do pola i kada se do njega dođe vrlo je upitno kakav je to posao i šta se to od vas kao novinara traži i da li ste se školovali da se bavite nakaradnim tipom novinarstva koji se može naći u sadašnjim medijima”.

Došla je iz Aleksinca davne 2006. godine da bi studirala u Beogradu. Kao i većini studenata koji dođu sa strane i nađu se na toj životnoj prekretnici, i za nju je Beograd bio velika džungla u kom nema ničeg poznatog ni lepog. Danas rado govori da je Beograd njen omiljeni grad i da je to isti onaj grad u koji je došla pre jedanaest godina ali da se u međuvremenu ona promenila i dozvolila da joj uđe pod kožu. “ Jednostavno sam dozvolila Beogradu da me zavede i opirala sam se dugo zato što sam po prirodi osoba koja voli poznato i koja teško prihvata promene I turbulencije i Beograd mi je bio sinonim za sve to. Međutim uverio me je da je to mesto gde ću živeti neki lepši život, upoznati neke sjajne ljude i na kraju pronaći ljubav svog života”.

Ne krije da joj nije bilo teško da se izdvoji na samom početku jer se malo ljudi bavilo blogovanjem i nije bilo teško privući pažnju. Sa ekspanzijom bloginga, kada je blogerska scena postala izuzetno bogata priznaje da je bio izazov izdvojiti se i ponuditi nešto drugačije. Ističe da se na početku susretala sa raznim komentarima na račun blogera i onome što blogeri rade i način na koji rade i ne krije da su takvi komentari umeli da je pogode ali pomoglo joj je to što je vrlo jasno znala šta je njen cilj  u kom pravcu želi da ide. “Ja sam od početka osećala da moda nije ono čime želim jedino da se bavim tako da sam u startu pokazala i afinitete ka nekim drugim rubrikama a od 2013 je to postalo  zvanično  i formalno kada sam svoj blog okrenula u lajfstajl pravcu i odvojila ga od klasičnog modnog bloga.

Voli da kaže da to što ste sami sebi šef ume da bude teško jer je šef uvek sa vama i uvek trpite taj pritisak i kritiku i stalno imate utisak da možete bolje ali da to što je njen posao stalno tu negde oko nje ima i svojih prednosti i mana. Na predrasude da blogovanje nije pravi posao odgovara da je to i te kako pravi posao i najozbiljniji posao kojim se bavila. “Za mene je ovo toliko ozbiljno i bitno I toliko sam uložila i sebe i svog truda da se po tom pitanju ne može uporediti ni sa jednim poslom kojim sam se bavila, a to što moje radno vreme nije od 9 do 17h i što ne radim u nekoj kompaniji je prosto jedna banalnost i mislim da bi trebalo da shvatimo da su forme tog tipa prevaziđene, kao što neka zanimanja nestaju tako nastaju nova I bloging je samo jedan od njih. Nikada me nijedan urednik nije kritikovao niti zahtevao od mene onliko koliko sam ja to od sebe zahtevala i koliko sam sebe kritikovala ali u ovom poslu morate biti takvi  i mora da postoji disciplina jer kada radite od kuće i sami sebi određujete posao lako možete da skrenete u pogrešnom pravcu i ne uradite ništa i ako imate 24 časa na raspolaganju”.

Smatra da kvalitetan sadržaj ima u Srbiji svoju publiku ali i da se nekvalitetan sadržaj takođe lako prodaje ali da to nije zato što narod želi da čita samo takve stvari nego da je svaki čovek zapravo samo čovek I u sebi ima porive protiv kojih ne može da se bori, ali da to nije problem samo sa domaćim medijima nego i sa medijima na globalnom nivou. “Današnje vesti su klasičan sindrom saobraćajne nesreće. Odvratno vam je, grozno je, ali ne možete da sklonite pogled. Odgovor je u ljudskoj prirodi koja je takva kakva je ali to ne znači da treba da je hranimo ali su novinari i urednici videli da je to put manjeg otpora i put do brže i lakše zarade te su ga zato i izabrali ali mislim da neće moći još dugo tim tempom nastaviti i das u se ljudi zasitili, mislim da će se neke stvari promeniti”.

Prvobitna tema njenog bloga bila je moda i modne kombinacije. Vremenom su se njeni afiniteti proširili ali je ljubav prema modi ostala. Njene kombinacije su vrlo maštovite, originalne, ženstvene i elegantne i po poslednjoj modi i ako se nikada ne drži striktno trendova. “Modu pratim onoliko koliko smatram da će se trendovi koji se plasiraju uklopiti u stil koji imam i koji ne zavisi od aktuelnih trendova, pratim modu dozirano, uzimam trendove koji se već uklapaju u moj stil. Smatram da je to najbolji način na koji treba konzumirati modu. Volela bih da u budućnosti manje mislimo na trendove a više na jedinstvenost svoje pojave I da tom garderobom iskažemo sebe na najbolji mogući način.

Jedna je od retkih ličnosti koje otvoreno i bez ustezanja govori o problemima niskog samopouzdanja i anksioznosti. Posvetila je nekoliko tekstova ovim temama na svom blogu i podelila sa svojim čitaocima da se i sama dugo borila sa anksioznošću. Nakon toga joj se javio veliki broj devojaka koje se bore sa istim problemom i misle da su usamljene u tome. Govori da to nije  Na predrasude da je anksioznost izmišljena bolest odgovara da bi volela da su u pravu. “Ja bih iskreno volela da sam razmažena i da imam izmišljenu bolest a ne da se od trinaeste godine borim sa anksioznošću ali nažalost to nije slučaj i to je svakako stvar o kojoj treba da se priča jer mislim da mnogo ljudi pati od nje a da nije toga ni svesno i da zbog toga prosto povlače poteze koje ih vode u mnogo gore situacije a ne znaju da uz malo adekvatne terapije mogu da reše onaj prvobitan problem a to je anksioznost. Mislim da to jeste bolest savremenog doba, brzine sveta u kom živimo, količine informacija koja nam se servira i ključ je u priči o problem jer su i dan danas takve teme tabu. Potrebno je govoriti o tome jer smo kao nacija preživeli dosta toga lošeg i poslednjih trideset godina su nam bile dosta teške i mislim da priča može dosta toga da doprinese”.

Što se budućnosti tiče, velika želja joj je da njen blog postane neka vrsta online magazine za koji će pisati drugi ljudi i već uveliko radi na ostvarivanju tog cilja. Danas njen tim čini pet saradnika koji rade na tome da njen blog bude oaza kulture, doprinoseći tome sjajnim tekstovima o pozorištu, festivalima, drugim gradovima, uređenju enterijela i drugim zanimljivim temama. “Već sam krenula ka ostvarivanju ideja  koji se tiče dugoročnijeg plana a to je da moj blog postane neka vrsta online magazine za koji će pisati drugi ljudi. Tako da za deset godina vidim sebe na čelu tog blogo magazine za koji će raditi više ljudi i koji će nastaviti da bude ono što jeste, a to je fin I kulturan kutak na kom se okupljaju fini I kulturni ljudi”.